ZNAMENITE LIČNOSTI BLOKA

Andrija Kuzmanović je srpski pozorišni, televizijski i filmski glumac koji se proslavio ulogom golmana Milovana Jakšića Jakše u filmu „Montevideo, Bog te video“.

Rođen je 5. juna 1984. godine u Beogradu. Posle srednje škole, Andrija je polagao prijemni ispit na Fakultetu dramskih umetnosti. Profesor Dragan Petrović Pele ga prvi put nije primio, ali sledeće godine je uspešno položio prijemni ispit i bio je u njegovoj klasi. Diplomirao je 2014. godine.

Andrija je oduvek želeo da postane glumac i zbog uloge je spreman na svaku vrstu transformacije. Jednom prilikom je izjavio da bi voleo da glumi u francuskom, nemačkom ili italijanskom filmu, ali da ne razmišlja o internacionalnoj karijeri. Svoj posao doživljava kao igru, a ukoliko se to ikada promeni, napraviće pauzu ili će prestati njime da se bavi. Najveća podrška su mu roditelji koje smatra svojim životnim uzorima. Posebno je zahvalan Draganu Bjelogrliću koji mu je pružio šansu da pokaže sve što ume. On za njega predstavlja nešto između oca i starijeg brata i znači mu to što na Bjelu uvek može da se osloni.

Andrijin kum je glumac Nenad Heraković, a dobar prijatelj mu je i kolega Viktor Savić. Njegovi filmski uzori su Zoran Radmilović, Danilo Bata Stojković, Pavle Vuisić i Velimir Bata Živojinović. Veliki je ljubitelj srpske kinematografije i žao mu je što su danas serije mnogo popularnije od filmova. Omiljena serija mu je „Vruć vetar“, a filmovi „Nacionalna klasa“, „Balkanski špijun“, „Dečko koji obećava“ i „Miris poljskog cveća“. Smatra da glumci ne bi trebalo da se bave politikom jer je njihova publika narod koji je politički podeljen. Pošto su mnogima idoli, njegov stav je da ne smeju politički da se „uprljaju“.

U 23. bloku sve je ovo normalno!

Miroslav „Muta“ Nikolić je rođen 7. januara 1956. u Kragujevcu, ali mu u ličnoj karti piše 8. januar. Njegov otac, koji je bio vojno lice, zamolio je da se 8. januar upiše u matičnu knjigu da prilikom svakog rođendana neko ne bi pomislio da slave Božić. Njegov otac Nikola je rođen u mestu Njeguši kod Cetinja a majka Stojka je sa Žabljaka. Zbog očevog posla Muta se često selio širom SFRJ. Tako je i rođen u Kragujevcu gde je proveo samo dve godine života a potom se preselio u Smederevsku Palanku.

Košarkom je počeo da se bavi u ekipi Goše. U igračkoj karijeri je još nastupao za Radnički iz Kragujevca, beogradski IMT a karijeru je završio u ekipi Maribora.

Trenersku karijeru je započeo 1990. godine tamo gde je i završio igračku, u ekipi Maribora, malom klubu koji se takmičio u nekadašnjoj ligi SFRJ. Nakon raspada SFRJ Nikolić se vratio u Srbiju i trenirao IMT, Gošu iz Smederevske Palanke i Radnički Kragujevac.

Široj javnosti je postao poznat po sjajnim uspesima sa ekipom BFC iz Beočina na čijoj klupi je bio od 1994. do 1996. godine. U tom timu je sakupio nekoliko manje poznatih igrača koji su zajedno činili tada jedan od najjačih sastava u srpskoj košarci. Njegova najveća otkrovenja u timu su bili Topić, Kuzmanović, Topalović i Smiljanić. Sa BFC-om je u sezoni 1995/96. stigao do finala plej-ofa gde je njegov tim vodio sa 2:0 protiv Partizana, ali su na kraju beogradski crno-beli preokrenuli i slavili sa 3:2 u seriji.

Sledeće godine (1996) Nikolić se seli baš u Partizan. Sa crno-belima je u sezoni 1996/97. osvojio prvenstvo SR Jugoslavije. U Evroligi klub je prošao u osminu finala i izgubio od kasnijeg prvaka Evrope Olimpijakosa, koji je tada vodio Dušan Ivković. U narednoj 1997/98. sezoni klub je krenuo ambiciozno u sezonu ali je posle serije poraza Nikolić podneo ostavku. Njegov tim preuzeo je Milovan „Kime” Bogojević i plasirao se na fajnal for Evrolige.

Nikolić je 1998. preuzeo podgoričku Budućnost. Tu je imao jak sastav sa Šćepanovićem, Radonjićem, Bulatovićem, Topalovićem i drugim igračima. U sezoni 1998/99. osvojena je titula prvaka Jugoslavije ali je u polufinalu Kupa Saporte klub naleteo na Obradovićev Beneton i izgubio. U narednoj sezoni (1999/00) Budućnost je još više pojačala sastav i iz glavnih konkurenata Partizana i Zvezde dovela Milenka Topića, Harisa Brkića, Dejana Tomaševića i Vladimira Kuzmanovića. Budućnost je u drugoj sezoni pod Nikolićem odbranila domaću titulu do koje je stigla bez poraza uz 27 pobeda, ali se u Evropi ponovila stara priča, ponovo je Željko Obradović bio nepremostiva prepreka, ovaj put sa Panatinaikosom u osmini finala Evrolige.

Kasnije je Nikolić bio trener Radničkog iz Beograda, Crvene zvezde, NIS Vojvodine, Apolona iz Grčke i ponovo Budućnosti. U maju 2006. Nikolić je preuzeo vršački Hemofarm. Kao trener Hemofarma afirmisao je mlade igrače Markovića, Mačvana i Marjanovića koji su kasnije postali reprezentativci Srbije. Vodio je tim sve do marta 2008. kada je podneo ostavku nakon poraza od Zadra u Jadranskoj ligi. Tokom sezone 2008/09. radio je u ruskoj ekipi Avtodor Saratov.

Nikolić je u julu 2009. preuzeo vršački Svislajon. Klub je vrlo brzo nakon njegovog dolaska promenio ime u Radnički i preselio se u Kragujevac. Nikolić je vodio Radnički sve do gašenja kluba 2014. U tom periodu klub je četiri puta stizao do polufinala plejofa prvenstva Srbije a pet puta su igrali u polufinalu Kupa Radivoja Koraća. U Jadranskoj ligi najbolji rezultat je bio u sezoni 2012/13. kada je klub poražen u polufinalu od Crvene zvezde sa 79:78. Da je Radnički tada ušao u finale, obezbedio bi sebi plasman u Evroligu pošto su u toj sezoni finalisti direktno išli u najkvalitetnije klupsko evropsko takmičenje. Nikolić je i u Radničkom afirmisao nekoliko mladih igrača (Kalinić, Jović, Birčević) koji su kasnije sa seniorskom reprezentacijom Srbije osvajali medalje.

Nikolić je tokom 2015. godine osnovao košarkaški klub Dinamik. Nikolić je preuzeo mesto prvog trenera Dinamika u februaru 2016. i pomogao timu da ostvari plasman u Košarkašku ligu Srbije. U drugoj sezoni je ostvaren još veći uspeh, plasman u Superligu Srbije.

Nikolić se 18. jula 2017. zvanično nakon 19 godina vratio u Partizan potpisavši trogodišnji ugovor sa crno-belima. Nakon serije loših rezultata Nikolić je dobio oktaz 12. decembra 2017. godine. Kasnije tog meseca se vratio u Dinamik na mesto glavnog trenera. U julu 2018. je napustio mesto trenera, i preuzeo funkciju sportskog menadžera svih selekcija KK Dinamik.

Kao izuzetan motivator Nikolić je često bio deo stručnog štaba reprezentativnih selekcija. Sa seniorskom reprezentacijom SR Jugoslavije je uzeo srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti kao pomoćni trener Željka Obradovića. Naredne 1997. godine trenerski duo osvojio je Evropsko prvenstvo u Španiji, a 1998. je sa Obradovićem uzeo zlato na Svetskom prvenstvu u Atini.

Nikolić je bio selektor reprezentacije Srbije i Crne Gore do 20 godina koja je postala prvak Evrope 2006. godine u Turskoj. Naredne godine postaje selektor reprezentacije Srbije do 19 godina, sa kojom osvaja Svetsko prvenstvo u Novom Sadu. Tu je afirmisao još jedan broj igrača koji će kasnije imati zapažene karijere, a u finalu je pobeđena ekipa SAD u kojoj je bilo nekoliko budućih NBA zvezda poput: Stefa Karija, Deandrea Džordana, Patrika Beverlija i drugih.

Na poziv selektora Aleksandra Đorđevića 2014. godine vratio se u stručni štab seniora. Iste godine osvojili su srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu u Španiji. Već narednog leta na Evrobasketu je zauzeo četvrto mesto sa nacionalnim timom. Na Olimpijskim igrama 2016. godine u Riju seniorska reprezentacija Srbije na čelu sa Đorđevićem i Nikolićem osvojila je srebrnu medalju.

Jedna od naših najboljih glumica jedno vreme je živela u “petici”.

Anica Dobra je slavna glumica iz Srbije koja je glumila u srpskim i nemačkim filmovima. Ova lepa glumica iza sebe ima veliku i bogatu karijeru te mnogo uloga u brojnim projektima. Iza Anice je velik broj snimljenih filmova.

Anica Dobra je rođena 3. juna 1963. godine u Beogradu gdje je posle upisala Akademiju dramskih umetnosti na kojoj je diplomirala 1987. godine. Veliki momenat u njenoj karijeri bio je od 1977. do 1981. godine kada je glumila u nemačkim filmovima. U to je vreme živela u Frankfurtu.

Posle četiri godine koje je provela u inostranstvu Anica je rešila da se vrati u Beogradi i upiše poznatu akademiju. Tokom studija je sarađivala s mnogo velikih stručnjaka kao što su: Dragan Mrkić, Arijana Ćulina, Predrag Bajčetić i ostali.

Glumica je debitovala na filmu „Pera Panker“ 1985. godine šta je bio samo početak njene velike karijere. Posle dve godine dobila je nagradu na Filmskom festivalu u Puli za film „Već viđeno“. Da je prava glumačka zvezda potvrdila je ulogom u filmu „Balkan ekspres“, a tada je nastupala i u Ateljeu 212.

Učestvovala je i na mnogim festivalima, pa je tako na nagovor Emira Kusturice bila predsednica žirija filmskog festivala Kustendorf. Anica Dobra danas živi u Beogradu, u braku je i ima ćerku Minu.

Docent umetnosti Goranka Matić, naša komšinica, fotograf iz plejade naših najznačajnijih fotografa, značajna za rock’n’roll a priznata i za radove sa događaja 90-tih. Ove godine je imala veliku samostalnu izložbu “Iskustvo u gužvi” u muzeju Savremene umetnosti.

Diplomirala je na 1975. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu na Katedri za istoriju umetnosti. Od osnivanja Studentskog kulturnog centra 1971. godine bila je njegov stalni saradnik kao jedan od urednika likovnog programa i kustos galerije Srećna nova umetnost. Od 1978. do 1980. godine vodila je Galeriju 45 na Novom Beogradu, u kojoj je organizovala je više od dvadeset izložbi. Od 1980. godine počinje profesionalno da se bavi fotografijom.

Od tada, pa sve do danas, objavljuje u vodećim časopisima: Džuboksu, Startu, Svjetu, Poletu, Omladinskim novinama, Dugi, Liberation-u, Delu, Politici. Tokom osamdesetih godina prošlog veka njen rad je naročito značajan u oblasti rok fotografije. Tada radi i omote ploča za neke od najpoznatijih rok bendova na ovim prostorima. Od 1986. godine počinje da izlaže u zemlji i inostranstvu. Tokom svoje dugogodišnje umetničke karijere učestvovala je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama. 2021. godine u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu održana je retrospektivna izložba radova Goranke Matić pod nazivom „Iskustvo u gužvi“. Bila je urednica fotografije nedeljnika Vreme (1990-2006) i dnevnog lista Politika (2006-2010). Za svoju umetničku karijeru više puta je nagrađivana: nagrada na 39. Oktobarskom salonu (1998); nagrada Osvajanje slobode iz Fonda Maje Maršević-Tasić (2002); Politikina nagrada (2004); godišnja nagrada ULUPUDS-a (2005); Nagrada za životno delo Udruženja novinara Srbije (2019); Nagrada Fondacije Tanja Petrović za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima (2021). Njeni radovi nalaze se u kolekciji Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i smatraju se nezaobilaznim u srpskoj umetnosti kraja 20. i početkom 21. veka.

Pre 32 godine preminuo je jedan od najboljih muzičara na srpskoj muzičkoj i umetničkoj sceni – Nenad Radulović – poznatiji kao Neša Leptir. Muzičar, zabavljač, sjajni umetnik je za kratko vreme uspeo da osvoji srca svih generacija toga doba. Čovek neverovatnog duha i harizme znao je i da nasmeje i da rasplače kroz svoje pesme. Ni sebi ni drugima nije dopuštao da skliznu u patetiku. Zato se i danas njegovo ime izgovara kao neki jako dobar štos. Sećam ga se kako se šali sa nama klincima dok trčimo da mu se javimo i pitamo nešto, šta god.

Bio je član Indeksovog radio pozorišta. Za njegove koncerte se uvek tražila karta. U trenutku svoje najveće popularnosti oboleo je od raka. Preminuo je u 31 godini. I dan danas se slušaju njegovi hitovi „Umiru jeleni“, „Grudi Balkanske“, „Vrati se“, „Nataša“, „Srce od meda“.

Svaka priča o starim dobrim vremenima na ovim prostorima nepogrešivo se završava na osamdesetim godinama prošlog veka, vremenu smelih ideja, nesputane kreativnosti, slobode misli i duha. Ukoliko bismo tu dekadu, u kojoj je u muzici, filmu, medijima i umetnosti ova zemlja dala svoj maksimum, morali da personifikujemo u jednoj medijskoj ličnosti, to svakako ne bi bio neko od članova predsedništva, čija imena nismo ni znali. Ne bi ni Lepa Brena, koja je tada dospela u žižu interesovanja, ali su i njoj, kao i pravcu muzike koji predstavlja, jednako pripadale i naredne dekade. Ne bi ni mračni vizionar Milan Mladenović koji je blesnuo na sceni ali je, za razliku od osamdesetih koje su bile bezbrižne, on u svojim stihovima i rifovima i te kako bio zabrinut. Jedini čovek čija su pojava, muzika, humor, dar i način života u potpunosti odslikavali ovu zlatnu dekadu kreativnosti mogao bi biti beskrajno vedri Nenad Radulović, alijas Neša Leptir. Muzičar, zabavljač, glumac, satiričar, pesnik, imitator.

Već od prvog razreda osnovne škole, Nenad je pokazivao interesovanje i veliki talenat za muziku. Osim što je trenirao karate, išao je na časove harmonike kod profesora muzičkog Slavka Mandića. Kasnije je, zahvaljujući ovim časovima, bez problema mogao da svira jedanaest različitih instrumenata, među kojima su, osim harmonike, bili usna harmonika, blok flauta, gitara i klavijature. Na jednom koncertu čak je petnaest minuta svirao bubnjeve, nakon čega je, valjda i sam iznenađen što je to uspeo, bacio palice u publiku.

Pošto je završio osnovnu školu, Nenad se upisao u Devetu beogradsku gimnaziju. Već tad je bio šoumen: skidajući stil i manire likova iz filmova koje je gledao, zasmejavao je vršnjake do suza. Na primer, mada nije trenirao košarku, pored školske ekipe on je osnovao svoju i bio im trener – iz Bronksa. Oblačio je karirani sako i tesne zvoncare, nosio traku oko glave i euforično ih usmeravao u igri.

Otkako je njegova u detinjstvu introvertna priroda našla put napolje, Nenad se više nije zaustavljao. Paralelno sa Romeom i Julijom, u svojim tinejdžerskim danima smislio je nešto što je nazvao Piratskom radio-stanicom Sandokan. Zapravo, osmišljavao je radio-program, snimao ga na kasetu i onda bi ona kružila među njegovim prijateljima, potom prijateljima njegovih prijatelja… Polako ali sigurno, bez ikakve logističke podrške i samo snagom svoje inventivnosti, Neša je postajao zvezda. U četvrtom razredu gimnazije čak je na Kalemegdanu snimio parodiju na poznati američki triler Francuska veza pod naslovom Skadarlijska veza, u kojoj je kombinovao holivudske kadrove i srpski mentalitet.

U to vreme postojao je takozvani Omladinski program na radiju Beograd 202 i najlakše bi ga bilo opisati kao preteču Radio Indeksa. Nisu mogli a da ne zapaze Nešu. Tako je došlo do njegovog prvog pravog obraćanja u eteru SFRJ: javio se uživo iz Devete gimnazije, intervjuisao svog razrednog, uzeo izjave svojim školskim drugarima koji su pobegli sa časa, naravno, koristeći smele tinejdžerske aluzije i igre rečima. Publika je bila oduševljena i tražila još.

Sa drugovima iz komšiluka 1979. godine osnovao je grupu Poslednja igra leptira. U svojoj neprekidnoj težnji da spoji Ameriku i Šumadiju, Neša je svoj isprva akustičarski bend usmerio na kantri-muziku. Nosili su karirane košulje i džempere štrikane u Zabojnici, kod rodbine. Voleo je da se slika sa gitarom na stogu sena, a posebno mu se dopadao američki muzičar Džon Denver, pa nije bilo čudno što se u pesmama Poslednje igre leptira uskoro začuo zvuk bendžo gitare. I ono što je danas nezamislivo, pre nego što je uopšte snimila prvi album, grupa Poslednja igra leptira imala je više od 200 živih nastupa i čak petnaest puta napunila Dom sindikata. Kantri je vremenom postao ska-pop-rok, a potom autentičan autorski izraz koji se u ono vreme ipak klasifikovao kao pop. Uprkos nezaustavljivoj vedrini duha, Neša je bio veliki sentimentalac pa je uglavnom pisao balade, koje bi tek naknadno razigravao i ubacivao u veselije ritmove. Ali, dobra muzika nije bila jedina stvar koja je bez ikakve reklame i propagande privlačila hiljade ljudi na njegove koncerte. Sve ono što se moglo čuti u Indeksovom radio-pozorištu, pa na kvadrat, Neša je svaki put priređivao i svojoj muzičkoj publici. Bio je preteča onoga što se danas zove stend-ap komičar. Kao zabavljač uvek je bio apsolutno spontan i originalan, tako da je svaki performans bio neponovljiva vinjeta za sebe. Drugim rečima, publika nikad nije znala šta je zapravo čeka na koncertu Poslednje igre leptira.

Nešina karijera u Indeksovom radio pozorištu i Poslednjoj igri leptira uporedo se odvijala. I u jednoj i u drugoj postavi on je naprosto bio on, sa svojim autentičnim humorom i harizmom. Šalio se iskreno, iz srca. Zato nije čudno što je tog sebe iz Indeksovog radio pozorišta preneo i na nastupe Poslednje igre leptira, koji su zapravo bili kabaretski program. Još u srednjoj školi izmislio je lik Baba Višnje, besmrtne starice koja se nekako muvala među istorijskim ličnostima i zbivanjima i prepričavala ih publici iz svoje vizure. Početno zamišljeni kao polučasovni, nastupi Baba Višnje redovno su bili produžavani zbog ovacija. Ali, čak i kad su se koncerti održavali dan za danom, Baba Višnja je uvek pričala druge stvari, pa se dešavalo da određeni deo publike jednostavno ne želi da propusti nijedan od niza zakazanih koncerata.

Poslednja igra leptira ostavila je značajan trag u antologiji ovdašnje muzike. Izdali su pet oficijelnih albuma i jedan sa najvećim hitovima, a Nenad je sam snimio parodični narodnjački album Niko nema što Piton imade. Sve one momke koji su ženska srca osvojili svirajući gitaru, zadužio je besmrtnim hitovima kao što su Jeleni umiru sami, Nataša, Grudi moje balkanske i mnogim drugim.

Privatno, Neša je bio veliki emotivac. To se, prema sećanjima njegovog brata i majke, videlo još u najranijem detinjstvu. Pred Novu godinu plakao je zato što je jelka posečena, za Osmi mart majci je kupio nekoliko sasušenih buketa ljubičica zbog toga što se sažalio na staricu koja ih je prodavala, a ono što je ironično, s obzirom na naziv njegove grupe, plašio se leptira. Zna se da je svoje koncerte često počinjao stihovima: U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge i njemu i meni krila se stežu.

Najrealnije razrešenje zagonetke o nastanku naziva grupe, ipak predstavlja jedna pesma koju je Nenadu poklonila njegova školska drugarica Suzana. Ona se zove Na krilima leptira i pratila je Nešu bezmalo celog života: inspirisala ga je za naziv grupe, on ju je potom izvodio na koncertima, a ovi stihovi našli su se i na njegovom grobu:

Svako od nas neku svoju priču ima
Što u tami tišti, a puteve bira
Samo kad je hladno, kad umori zima
Slutimo je tužni na krilu leptira…

Nenad je umro 12. februara 1990, u svojoj trideset prvoj godini. Da li je čitav Nenadov životni šou zapravo bio pokušaj da nasmeje sam sebe?

Antonije Toni Kovačević, dok je živeo u našem bloku bio je beogradski novinar. Unazad tri godine je čikaški novinar koji je u Čikagu osnovao dva vrlo čitana i ugledna medija. Prvi je portal Serbian Times, a potom televizijski kanal Serbian News, koji pretenduje da poraste u pravu, veliku televiziju srpske dijaspore. Učestvovao je u organizaciji snimanja filma “Toma” u Čikagu i u njegovoj promociji po Americi.

Rođen је u Mostaru, 13. decembra 1973. godine. Bio je urednik nedeljnika „Expres”. Pre toga bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova „Kurir”, „Alo”, „Naše novine”, „Gazeta”, te nedeljnika „Svet” i portala Telegraf.rs. U karijeri je radio kao urednik i novinar u listovima „Nacional”, „Dnevni telegraf”, Blic, „NIN”, „Profil”, „Dama”.

Ostalo je upamćeno da je 1999. godine vratio svoju fakultetsku diplomu stečenu na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, u znak protesta protiv režima Slobodana Miloševića, nakon čega je dugo vremena proveo na crnoj novinarskoj listi. Godine 2011. smenjen je sa mesta glavnog urednika lista Alo!, u to vreme najtiražnijeg dnevnika u Srbiji, posle sukoba sa predsednikom Republike Srbije Borisom Tadićem.

Predsednik je udruženja građana za legalizovanje ulja kanabisa u medicinske svrhe pod nazivom „Lekalizacija Srbije”, koje već godinama vodi borbu da se ugroženim i obolelim osobama u Srbiji dozvoli da legalno nabavljaju i leče se preparatima na bazi kanabisa. Tim povodom je bio gost u mnogo TV i radio emisija i objavio veliki broj intervjua i članaka na tu temu u svim značajnijim listovima u Srbiji i regionu.

Radojica Kuzmanović, rođen 1955. u Kikindi, bio je istaknuti pregalac u oblasti folklorne umetnosti, nosilac nagrade za Životno delo Ansambla “Kolo”.

Čitav svoj život posvetio je narodnoj igri. Za doprinos u oblasti očuvanja i negovanja tradicionalne umetnosti nagrađivan je najvišim priznanjima u zemlji i inostranstvu.

Umetnički opus Radojice Kuzmanovića obuhvata više od 30 koreografskih dela i muzičko-scenskih prikaza, realizovanih u zemlji i inostranstvu. Njegove koreografije se nalaze na repertoaru Ansambla “Kolo”, Ansambla “Venac” i mnogih folklornih ansambala u zemlji i dijaspori.

Bio je redovni saradnik RTS-a i stručni sagovornik na temama tradicionalne igre i koreografije. U serijalu izvorne narodne muzike i igre Šljivik bio je stalni član žirija.
Bio je angažovan kao koreograf na Pesmi Evrovizije u Beogradu 2008.

Zoran Lj. Nikolić, novinar, publicista i pisac. Naš komšija koji je na najlepši način sačuvao priče i legende Beograda, koji ih tako divno pripoveda na tv gostovanjima i u svojim knjigama. Poznat je po knjizi i turističkoj turi pod nazivom “Beograd ispod Beograda”.

Zoran je rođen 1967. godine u Zadru. Od 1997. godine radi za “Večernje novosti”.

Prva istraživačka knjiga “Beograd ispod Beograda” (2002.) mu je koatursko delo sa dr Vidojem Golubovićem, i do sada je doživela 15 izdanja. Bavi se zaboravljenim podzemnim objektima i drugim tajnama koje se kriju ispod prestonice.

Često drži predavanja posvećena tajnama Beograda, koja obuhvataju najinteresantnije priče i fotografije iz svih njegovih knjiga, tako da je do sada u više navrata nastupao u Svečanoj sali Skupštine grada, Dvorani Doma sindikata, Domu Garde, Paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, Pravnom fakultetu, Galeriji ULUS, Tašmajdanskim pećinama i drugim važnim mestima za promociju gradske kulture.

Sredinom 2005. godine objavljuje knjigu “Masonski simboli u Beogradu” koja istražuje tragove koje su u gradu ostavili slobodni zidari. To delo već ima šest izdanja, a 2007. godine iznenađuje publiku satiričnom knjigom “Globalizacija za neupućene” koja se na sarkastičan način bavi današnjicom, da bi se 2010. godine vratio istraživačkom novinarstvu, kada se Mirkom Radonjićem objavljuje knjigu “Tajna Novog Beograda”, koja dve godine kasnije dobija i drugi tom, kao i ponovljeno izdanje.

Tokom 2011. godine objavio je i zbirku poezije “Dekada”, a za njom je usledio roman “Grad tajni” koji do danas beleži osmo izdanje.

Od 1997. godine radi na različitim pozicijama unutar “Večernjih novosti”, uglavnom na mestu novinara-reportera, a dodatak “Beogradske priče” samostalno piše i uređuje od 2013. godine.

Najbolji tekstovi iz “Novosti” su uobličeni u dve knjige: “BG priče” i “BG priče 2”, koje su Beograđani sa oduševljenjem prihvatili, a u pripremi je i treći tom.

Zoran je istovremeno i licencirani turistički vodič, koji je do sada, prema istraživanjima iz svojih dela vodio brojne turističke ture prezentujući glavni grad u najlepšem svetlu. Samo kroz turu “Podzemnim Beogradom”, od 1. januara 2012. godine do danas prošlo je više od 60. 000 Beograđana i njihovih gostiju.

Sve vreme je sjajno sarađivao sa različitim medijima predočavajući im brojne tajne i prednosti grada koje je skupio tokom proteklih decenija, a imao je kvalitetnu saradnju i sa Turističkom organizacijom Beograda, kao i Udruženjem turističkih vodiča.

Aleksandar Timofejev, ugledni novinar, živi s nama u bloku dugi niz godina. Pored novinarstva velika ljubav mu je muzika, svira bubnjeve u grupi S.T.R.A.H. koja je 2019. dobila nagradu za album godine.

Aleksandar je rođen 25. aprila 1965. godine u Beogradu. Osnovnu i srednju školu završio u Kikindi, dok je u Beogradu proveo studentske dane, gde je 1989. godine diplomirao na Filološkom Fakultetu u Beogradu – Odsek za opštu književnost i teoriju književnosti.

Novinarstvom počeo da se bavi 1987. godine na programu radija Studio B. Tri godine je radio kao lutajući reporter i radijski novinar u informativnim, muzičkim i emisijama iz kulture na Studiju B., a nakon osnivanja NTV Studio B, 1990. godine, radio je i kao TV novinar. Studio B je kuća od velikog značaja za Timofejeva, jer ga za nju vezuje kontinuirani rad, usavršavanje i mogućnost da svoj novinarski talenat iskaže i kao autor i voditelj mnogih TV emisija: “Od trača do istine i obratno”, “Srbija među šljivama”, “Opstanak”… Istovremeno, radio u informativnoj redakciji, i bio autor emisija na radiju Studio B.

Još jedna medijska kuća u kojoj je Timofejev ostavio svoj autorski pečat jeste RTV B92.

Od novembra 1994. radi u informativnoj redakciji Radija B92 kao novinar, autor, urednik i voditelj mnogih emisija. Godine 1999. postaje zamenik urednika informativno-politickog programa Radija B92, a od 2001- 2004. radi kao urednik informativno-politickog programa TV B92. Od 2004-2007. urednik, autor i voditelj emisije “Timofejev” na TV B92.
Godina 2007. vraća Timofejeva u kuću odakle je i počela njegova karijera – Studio B, gde postaje generalni direktor i glavni i odgovorni urednik RTV STUDIO B.

Aleksandrov domen rada je prešao granice ove zemlje, pa je tako u Torontu (1995.) uređivao “Novine”, list koji se obraćao novom talasu emigranata iz bivše Jugoslavije u Kanadi, a bio je i povremeni dopisnik WDR-a iz Kelna.

Aleksandar svoje umeće i iskustvo prenosi i na studente kao profesor na Akademiji umetnosti Beograd, iz oblasti radio produkcije.

U svojoj bogatoj dosadašnjoj karijeri zabeležio je više stotina radio i TV emisija na kojima je radio kao urednik, autor i voditelj.

Dobitnik nagrade Udruženja književnika Srbije, DODES ’97, za izraz u izveštavanju.

Jedan od osnivača Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Inspirisani američkim garažnim rokom i britanskim pab rokom, Milutin Krstić (vokal), Željko Debeljević (gitara, vokal), Aleksandar Žikić (ranije muzički novinar, vokal), Saša Ristić (bas gitara) i Nenad Ivković (bubnjevi) formirali su bend S.T.R.A.H. Ime bendu dali su po izmišljenoj tajnog organizaciji iz britanskog stripa The Steel Claw. Godinu dana nakon osnivanja, Krstić je napustio bend, a Debeljović je postao glavni vokalista. Bend je retko nastupao, ali je uspeo da stekne kultni status zahvaljujući inovatinim pesmama.

Godine 1988. bend je objavio EP pod mazivom Mesec koji je objavila izdavačka kuća Produkcija Slovenija. EP sadrži četiri pesme, Mesec (Lunar miks), Mesec (Vampire State Dub Mix), Noćas i Vudu lutka. Tekstovi pesama su pisani pod uticajem horora, a umetničko delo albuma sadrži slike horora i natpis Metus dominus unus est, što na srpskom jeziku znači „Strah je jedini gospodar”. Na poleđini omota nalazi se logo i adresa fan kluba grofa Drakule iz Njujorka. Nakon objavljivanja EP-a, Ivkovića je u bendu zamenio Aleksandar Timofejev. Nakon početka jugoslovenskih ratova bend se rasfirmirao.

Nakon 25 godina pauze, godine 2016, Debeljević, Žikić i Timofejev ponovo su se okupili sa novim basistom Feliskom. U junu 2016. godine nastupili su prvi put u Beogradu, od 1991. godine , kada su nastupali na zatvaranju festivala muzičkog dokumentarnog filma Dok’n’Ritam. U junu 2017. godine svirali su na otvaranju Bad Music Boogaloo festivala nakon čega je usledio prvi veći koncert zajedno sa beogradskim garažnim rok bendom Petar Pan u septembru 2017. godine u klubu Elektropionir u Beogradu.

Od svih onih koji su živeli u našem bloku a bavili su se narodnom muzikom izdvojićemo Snežanu Đurišić. Snežana je srpska folk pevačica, poznata po pesmama „Odakle si sele“, „Kiše“, „Srna“, „Pričaj mi, pričaj“, „Kleo se, kleo“, „Imena mi mog“ i dr. Rođena je 6. juna 1959. godine u Gornjem Milanovcu, odrasla je u Kraljevu, a od 1971. godine živi i radi u Beogradu. Iako je imala mnogo albuma i hitova važno je istaći da je naša najpopularnija i najcenjenija pevačica pratećih vokala koji krase mnoge prave folk pesme.

Muzičku karijeru je započela sa deset godina kada je otpevavši pesmu „Udati se nikad neću“ Lepe Lukić osvojila prvo mesto na takmičenju pevača amatera „Studio 6 vam pruža šansu. Iste godine je snimila i svoju prvu singl-ploču.

Sledećeg dana je dobila poziv da sa mladim kolegom Zoranom Lekovićem i drugim muzičarima nastupi na proslavi rođendana Josipa Broza Tita u beogradskom Domu omladine. Nakon njihovog nastupa dobila je čast da sedne pored predsednika i da sa njime iseče prvi komad rođendanske torte. On ju je ispitivao ko je i odakle je, te šta želi da bude kad poraste. Snežana mu je odgovorila da želi da postane pevačica, ali da u Kraljevu nema srednje muzičke škole, te da otac ne može da dobije premešta u Beograd, kako bi nastavila školovanje. Par meseci nakon toga otac Milan je dobio rešenje o premeštaju u Beograd, pa se cela porodica preselila u prestonicu.

O daljoj biografiji i detaljima iz Snežaninog života pogledajte link.

Milan Mladenović , jedan od bitnih žitelja bloka 23, je jugoslovenki gitarista, pevač, tekstopisac i kompozitor. Vođa grupe Ekatarina Velika.

Rođen je 21.9.1958. u Zagrebu, Hrvatska. Posle šest godina preselio se u Sarajevo, glavni grad Bosne i Hercegovine, prateći nomadski zakon vojne službe svog oca. U Sarajevu je, između ostalog, počeo da se interesuje za rokenrol i uzima prve časove gitare. U Beograd, prestonicu tadašnje Jugoslavije, preselio se 1970. i u njemu ostao do preranog odlaska sa ovog sveta 5. novembra 1994. Iako se ne može pohvaliti pravovremenim prepoznavanjem Milanovog talenta i vrednosti, a još manje pravovremenom podrškom, Beograd je od tog trenutka za njega predstavljao centar i uporište.

Kao umetnik, Milan Mladenović se možda najupadljivije izdvajao osobenošću talenta, ili, bolje, sklopa talenata, koji je uključivao besprekorno izbalansiranu kombinaciju plemenitosti, muzikalnosti i vanserijske, duboko individualne poetske artikulacije. U svemu što je radio, Milan je neprestano napredovao: bio je sve bolji autor, pevač, gitarista, vođa benda i, svakako, čovek. Kad se tome doda umetnička doslednost najvišeg nivoa, izdvajanje na posebno mesto je logična posledica.

Osim talenta i veštine, posedovao je i vrstu bezazlenosti sposobnu da trenutno razoruža i najtvrdokornije cinike, kao i autentičnu, stvarnu ljudsku toplinu i dobrotu. Iz takvog karaktera neminovno je proisticao i plemeniti način upotrebe talenta.

Zoran Dašić osnivač, gitarista, tamburaš, kompozitor i tekstopisac gotovo svih pesama grupe “Legende”. Inspiraciju crpeo iz bloka 23 i predivne okoline.

U mladosti je nastupao u poznatim Beogradskim rok sastavima kao što su : “Siluete” ,”Opus” ,”Šamar” ,”Dr. Spira i ljudska bića” , i “Riblja čorba”. Osnivač je grupe “Legende” i autor svih njihovih pesama.

Obavljao je svojevremeno i funkciju urednika zabavnog i muzičkog programa na tadašnjoj RTV Politika, odakle početkom 2000-ih prelazi na RTS , preuzevši vremenom i mesto zamenika direktora programske šeme zabavnog programa. Trenutno je u penziji. Takođe , redovni je član “Udruženja kompozitora Srbije” ,”Udruženja književnika Srbije” i “Srpske akademije scensko-muzičkih umetnosti”.

Autor je tri knjige. Njegova supruga je književnica Nena Grujić-Dašić, takođe redovni član “Udruženja književnika Srbije”, sa kojom ima sinove Andreju i Marka.

Još jedan vrsni glumac, laf u srcu, je živeo u našem bloku davnih dana, Irfan Mensur.

Irfan je rođen 1952. godine u Sarajevu kao Irfan Kurić. Njegov otac Mensur Kurić je rodom iz Niša, a potiče iz begovske porodice iz Donjeg Vakufa. Njegova majka Nada Wasche je potomak grofovske prodice Alaupović. Kada mu je bilo šest godina roditelji su se razveli. Otac je otišao u Niš, a majka nakon nekog vremena preselila u Švedsku. Irfan je odrastao s bakom u sarajevskom naselju Hrasno.

Završio je Osnovnu školu „Blagoje Parović“, a nakon toga pohađao „Treću sarajevsku gimnaziju“. Tri razreda gimnazije je završio u Sarajevu, a četvrti u Nišu. Kada je maturirao preselio se u Beograd i upisao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Tada je promenio prezime Kurić u Mensur, po očevom imenu. Iz brakova sa bivšom manekenkom Ljiljanom Perović ima sina Filipa, a sa glumicom Srnom Lango sina Pavla. Svojim detetom smatra i Srninog sina iz prvog braka Aleksu.

Mensur je poznat po brojnim pozorišnim, filmskim i televizijskim ulogama. Šira javnost ga je upoznala kao Gavrila Principa u filmu „Sarajevski atentat“ iz 1975. godine, te kao Dragana Pašanovića u filmu „Čuvari plaže u zimskom periodu“ iz 1976. godine. Glumio je veoma uspešnim filmovima „Pas koji je voleo vozove“, „Nacionalna klasa“, „Tesna koža“, „Laf u srcu“, „Miris dunja“, „Timočka buna“, „Kraljeva završnica“, „Braća po materi“. Mlađim generacijama je poznat po ulogama u filmovima „Spasitelj“, „Nebeska udica“, „Pogled s Afelovog tornja“ i „Šejtanov ratnik“.

Uporedo sa filmskom gradio je i veoma uspešnu televizijsku karijeru, te u svoju bogatu biografiju upisao uloge u serijama „Povratak otpisanih“, „Svetozar Marković“, „Vuk Karadžić“, „Gore dole“, „Neki novi klinci“, „Jelena“, „Selo gori, a baba se češlja“ i mnogim drugim. Ipak, njegova najveća ljubav je pozorište gde se, osim u ulozi glumca, ostvario i kao reditelj.

Režirao je više od 25 predstava koje su oduševile publiku u Srbiji i inostranstvu. Adaptirao je i režirao predstave „Hor bečkih dečaka“, „Kabare Basara“, „Primadone“ i mnoge druge.

Momčilo Moma Rajin, naš uvaženi rok novinar, kritičar, publicista, rok hroničar i analitičar.

Smatraju ga za jednog od ključnih ljudi muzičkog Novog talasa u Jugoslaviji, jer je kao urednik, organizator i kritičar podržao krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih tada mlade sastave kao što su „Idoli“, „Električni orgazam“ i „Šarlo Akrobata“.

Diplomirao je 1978. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na katedri za istoriju umetnosti radom „Rok grafika“. Živi i radi u Beogradu.

Uticajan je kao kritičar i teoretičar kulture i umetnosti, ali i kao urednik ili izdavač značajnih jugoslovenskih časopisa za kulturu: Džuboks i Ritam (pop-rok muzika), Ju strip (strip) i Moment (savremene likovne umetnosti) i drugih.

Od velikog je značaja i za savremeni srpski i jugoslovenski strip, jer je kao urednik i izdavač uticao na rane karijere stvaralaca kao što su Zoran Janjetov, Rajko Milošević – Gera, Zoran Tucić, Dejan Nenadov, Darko Perović, Vujadin Radovanović, Rade Tovladijac i dr.

Bio je član umetničke grupe „Aux maniere“ sa Slobodanom Šajinom (1982—1986).

Žarko Dančuo, rođen 1. oktobra 1945. godine u Zagrebu, je hrvatski, srpski i jugoslovenski pevač zabavne i starogradske muzike. Do 1969. godine živeo je u Zagrebu a posle toga u Beogradu.

Od 1963. do 1966. godine pevao je u grupi „Roboti“ a od 1966. do 1971. godine nastupao je samostalno i pevao pop muziku , šlagere.

Od 1971. do 1975. godine nastupa sa grupom One i oni sa Daliborkom Stojšić, Minjom Subotom i Lidijom Kodrič.

Od 1975. do 1980. godine nastupa sa tadašnjom suprugom Daliborkom Stojšić.

Od 1981. godine peva starogradske pesme.

Naša divna komšinica Nataša Miljković. Neki od nas je se sećaju iz emisije “Teenage TV” sa studija B, kada je sa 14 godina počela da se bavi novinarstvom. Danas često TV prilozima prati značajna dešavanja u našem bloku.

Rođena je 25. januara 1977. u Beogradu. Osnovnu i srednju školu završila u Beogradu. Sa 19 godina prešla na BK TV. Diplomirala na Fakuletu političkih nauka u Beogradu, smer međunarodni odnosi. Sa samo 26 godina magistrirala u Rimu na temi „Politika sile u međunarodnim odnosima“.

Sa glumcem Srđanom Timarovim ima sina Lazara.

Od 1996. do 1999. godine vodila je emisije Gutenberg i Ukrštene reči na televiziji BK, a zatim profesionalno iskustvo stiče u nezavisnoj produkciji VIN, gde joj je urednica bila Gordana Suša. Po povratku na BK, vodi i uređuje emisiju Maska nedelje. Posle gašenja BK televizije Nataša dolazi na RTS, gde uređuje i vodi popularnu TV emisiju Ključ. Posle ove poznate emisije skoro 5 godina je uređivala i vodila Jutarnji program RTS-a zajedno sa koleginicom Majom Nikolić. Slavko Beleslin, Nataša i Maja su 2014. i 2015. vodili emisiju Studio 3 na RTS-u, a posle gašenja te emisije je vodila i uređivala emisiju Tako stoje stvari sa Zoranom Stanojevićem i Sanjom Dragičević-Babić. 2018. godine odlazi sa RTS i prelazi na televiziju Prva gde je prvo vodila letnja izdanja, da bi kasnije počela da vodi vikend izdanje jutarnjeg programa. U avgustu 2019. godine prelazi na televiziju Nova S, na kojoj sa koleginicom Majom Nikolić uređuje i vodi emisiju Među nama. U aprilu 2020. godine prelazi na televiziju N1, gde vodi jutarnji program Novi dan. Od 19. aprila 2021. na N1 vodi i uređuje autorsku emisiju Persona non grata.

Milenko Savović (Trebinje, 19. jul 1960 — Beograd, 1. mart 2021) bio je jugoslovenski i srpski košarkaš. Igrao je na poziciji centra.

Seniorsku karijeru je počeo 1977. godine u Partizanu. Sa crno-belima je igrao 12 sezona i bio kapiten. Nakon odlaska iz Partizana, proveo je po jednu sezonu u španskoj Granadi i novosadskoj Vojvodini pre nego što je završio karijeru.

Sa reprezentacijom Jugoslavije nastupao je na Evropskom prvenstvu u košarci 1983. godine u Francuskoj.

Naš dragi komšija Đorđe, u svetu poznat kao Džordž Dajmond (George Diamond) je profesionalni iluzionista, mađioničar i umetnik brze promene, specijalizovan za velike iluzije, brze promene kostima, scensku magiju, magiju komedije i mentalizam. Đorđe je poznat i po izvođenju velikog broja predstava u različite dobrotvorne svrhe i prikupljanja sredstava, kako u Srbiji tako i širom sveta.

Višegodišnje iskustvo, vrlo specifičan stil izvođenja, kao i širok repertoar i jedinstven izbor magije i iluzija čine njegove predstave blistavim i zabavnim za publiku svih uzrasta, interesovanja i zemalja.

Džordž se zainteresovao za magiju u veoma mladoj dobi – kada je imao samo 5 godina. Počeo je da se bavi magijom, podučavali su ga neki od vodećih mađioničara bivše Jugoslavije, a svoj prvi profesionalni scenski čin došao je sa samo 15 godina.

U svojoj ogromnoj međunarodnoj karijeri nastupao je u mnogim zemljama širom sveta – na kruzerima, varijeteima, produkcijskim predstavama, kabareima, cirkusima, tematskim parkovima, kao i na mnogim međunarodnim festivalima i korporativnim događajima. Nastupao je na raznim mestima od najsavremenijih pozorišta na kruzerima, kazina i odmarališta, manjih, intimnijih mesta, poput restorana i hotela do tržnih centara, sedišta raznih kompanija i ambasada.

Pored izvođenja iluzija i scenske magije, nudi dva veoma posebna dela koja su mu donela brojne rezervacije širom sveta. Njegov “Quickchange Act” koji sadrži prelepe i veoma vizuelne brze promene kostima, kao i njegov solo kineski čin promene maske – neverovatan, vizuelan i, u zapadnim zemljama – još uvek veoma retka forma kineske tradicionalne magične umetnosti.

Džordž ima dve ljupke asistentkinje, od kojih su obe iskusne profesionalne plesačice. Oni unose lepotu, gracioznost i strast u njegove scenske nastupe. U svojim emisijama često ga prati jedna od njih ili oboje, a na repertoaru ima i nekoliko različitih jednomenskih predstava.

Đorđe i njegov tim su nedavno postigli veliki uspeh i veliku medijsku pokrivenost postavši superfinalisti TV emisije Srbija ima talenat. Njihov nastup je apsolutno oduševio sudije i TV publiku dok su uspevali iz jedne faze takmičenja u drugu.

Naš Kale, komšija iz kbloa. Mislite šta god želite o njemu, ali ovaj grad ne bi bio dovoljno živ bez njega, jer neki su ljudi prosto živi spomenici mesta u kojima živimo i dokazi da života, zapravo, ima.

piše: Galeb Nikačević

Ko se barem jednom vozio autobusom na liniji 95 ili 65 nije mogao da promaši Dragana Otaševića — Kaleta. Poznat kao Gospodar vremena, krstario je ulicama, prevozima i frekvencijama Beograda kao dobri duh celog svog života. Neki ga znaju iz perioda ranih devedesetih, neki pak sa početka 2000. godine sa radija SKC ili možda iz silnih gostovanja na televiziji Metropolis kada je gostovao kod Zorana Kesića i mene.

Od jutra do sutra bismo mogli da nabrajamo sve trenutke kada je bez ikakvog filtera između glave i jezika jednostavno blistao na ulicama grada. Bez ustezanja, bez premišljanja, često je bio i ostao ogledalo onoga za čime svi tako očajnički žudimo — osećanje slobode. Ne postoji među nama niko ko nije poželeo da glasno viče na ulici, u prevozu, da se suprotstavi ili jednostavno iskaže misao, emociju, zadovoljstvo i nezadovoljstvo onako ogoljeno, sirovo, nedesetilovano i da se ne plaši posledica po svoj društveni status ili život. Jedna od najvećih istina koju prećutno svi negde znamo je da je ono što nas sprečava da živimo živote kakve želimo, da nas primete ili ostanemo upamćeni upravo ta kočnica – strah od neuspeha i još više strah od osude.

Živimo sterilno, gomilajući društveni kapital ili prosto kapital, a što više imamo više strahujemo da ćemo to da izgubimo. Na neki način smo robovi sopstvenih života. Čak Palanik je na tu temu jednom prilikom lepo rekao: “Once we loose everything we’re free to do anything”.

Na jedan način Kale je savršeno ogledalo nas i društva. On je arlekino naše commedia dell’arte, on je jurodivi lik iz romana Dostojevskog koji izgovara najveće istine koje na nas u njegovoj lucidnosti imaju ambivalentan efekat; nismo sigurni da li da se smejemo ili plačemo, ali je vrlo često bolno u pravu. Svojim nesmetanim, neometenim i nadasve slobodnim duhom pleni. Slučajno ili namerno (sa njime to nikada nije jasno i verovatno nikada do kraja nećemo saznati), Kale je bio lik iz pozadine ili u prvom planu mnogih kultnih trenutaka srpske supkulturne istorije. Negde kao Forest Gamp, Kale se kretao kroz život inspirišući, svesno i nesvesno u svojoj dobrodušnosti.

Mislite šta god želite o njemu, ali ovaj grad ne bi bio dovoljno živ bez njega, jer neki su ljudi prosto živi spomenici mesta u kojima živimo i dokazi da života, zapravo, ima. A ovo je lista od pet trenutaka koji su u široj javnosti obeležili njegov život. Ako mislite da ima nekih bolji, slobodno dopunite listu, jer ova svakako nije dovoljna.

5. Kale je bio veliki prijatelj Davora Bobića Moskrija. Svojevremeno je na SKC radiju Kale imao svoj “gospodarstveni termin” na kojem je delio ljudima ljubavne savete, a u koji se vremenom,ubacio i Moskri. Prema jednoj anegdoti jedne večeri 2003. godine Moskri je došao u emisiju i skinuo se go u studiju. Kao da to nije bilo dovoljno, ortak je bio našminkan. Na sebi je imao samo džordanke, čarape i pederušu. i sve vreme je mrvio ekstaze i sipao ih u džointe.

Kada sam pre neki dan sedeo sa Mikrijem kod njega na gajbi u suzama smo se prisećali ove scene: “A Gospodar isto vari s nama, brate. Vidiš lika koji ima dijagnozu, a na teškoj drozi. A pozitiva. Čak imam i snimke te emisije. Naš čuveni outro sa trećeg albuma ‘Tačno u pre podne’, ona stvar ‘Žureza na Senjaku’, kada vrište obojica. To je taj snimak. Bilo je oko četiri ujutru, ja sam bio tonac. Pustio sam Dimitri from Paris i stvar iz filma ‘The Party’ sa Piterom Selersom iz 1968. godine. Moskri pao u ludilo, fazon. Valjao se, vrištao, vrlo zajebana situacija.”

O njihovom prijateljstvu možete da čujete i iz Kaletovih usta na Moskrijevom posthumnom albumu “Rajska poezija” iz 2012. godine:

04. Trenutak kada Kale prvi put ulazi u mejnstrim u emisiji Zorana Kesića na tadašnjoj televiziji Studio B 1999. godine, iako on nosi kačket na kojem piše Košava. Kesić je tog dana slučajno prolazio tuda i, kao i što je obično radio u to vreme, nosio kameru sa sobom. Pozdravili su se, uključio je kameru i počeo da snima. Filmić je nastao sasvim spontano, a to je bio i početak njihove dugogodišnje saradnje.

Prilog u kojem obojica pokazuju lepezu svojih sposobnosti koje će kasnije postati zaštitni znak njihovih života. Bez obzira na to što se u mnogim kontekstima njihovi životi daleko razlikuju, ipak među njima ima i puno sličnosti. U prilogu čujemo sirene za vazdušnu opasnost, a Kale i sugrađani potpuno lišeni reakcije oguglali o sumornu svakodnevicu mrtve nade su samo još jedan razlog zašto nam je potrebno “duhovno čišćenje”. Taj zadatak je Kale samoinicijativno preuzeo na sebe pre više od 20 godina.

Trivija: Kale je uvek voleo da mu Kesić nakon snimanja kupi burek i jogurt koji bi posle seli i natenane pomandžali negde u gradu.

03. Kale sada ima svoj Jutjub kanal sa više od 35 hiljada pretplatnika. Ne postoje reči kojima bih mogao da opišem ono što se tu dešava. Jednostavno je bolje da pogledate sami. Izdvojio bih ovaj u kojem podseća ljude da treba da jedu viršle, ali na kojem sam primetio i jednu sitnicu koja je, izgleda, promakla mnogima – Kale na početku peva sopstveni tekst na melodiju koju čuje u slušalicama, a melodija je Blondie “Heart of Glass”. Ne znam za vas, ali u mom svetu se to računa. I to mnogo.

02. Uf. Odakle početi sa time kakvo je jebeno zlato ovaj video. Od toga da je 1992. godina, da gledamo snimak jedinstvenog nastupa benda koji se zove Rimtutituki (čije ime je priča za sebe), a u čijem sastavu su glavom i bradom legende srpskog rock n rolla koje u ovoj postavi, nažalost, nikada više nećemo gledati. Milan Mladenović, Cane, Gile… Dream Team. Poruka je bila jasna, a u takvoj poruci kako da ne bude mlađanog Kaleta?

01. Nije što je moj, ali je internet definitivno pokazao da je ovo najpopularniji nastup Kaleta u javnosti. Sa više miliona pregleda na više kopiranih klipova po internetu, ovo je dragulj kojem sam i ja zahvalan što ga je neko okačio online. Da ga nema na Jutjubu, ja bih zaboravio da se ikada i desio. Ukoliko vam treba kontekst ovoga, dosta je jednostavan: u to vreme sam radio već nekoliko godina jutarnji program na TV Metropolis koja danas ne postoji. Kale je bio naš redovan gost, to jest, kod Kesića – koji je imao emisiju “Prekid programa” – i mene. Ja sam u tom trenutku već duže vreme bio u sukobu sa uredništvom. Nije bilo plata, nije bilo budžeta ni za šta, pa ni ja nisam hteo da se trudim da dovodim goste, niti da planiram emisiju. Hteo sam da ih nateram da mi daju otkaz, ali se to nije desilo.

Iz tog revolta nastala je totalna zezancija koja je bila krunisana Kaletom, Prtijem, Travoltom i Zaklanom Čeljadi. U početku sam puštao gluposti u program i generalno pravio sranja, dok smo svi zajedno silovali emisiju. Efekat je bio neočekivan — publika je odlepila. Ljudi su obožavali da gledaju nas kako pravimo sranja i zvali su u program da u tome i sami učestvuju. Mnogima smo ispunjavali želje. Jednom prilikom je tako došao i Kale u program, a ja sam bio “svež” sa nekog aftera nakon večeri provedene u Barutani. Na ovom snimku imam 22 godine. Posle ovoga smo Kale i ja sarađivali još mnogo puta, a mene i dan danas gde god da odem klinci dočekuju sa: “Moš’ ti to, moš’ ti to…” Zapravo, tako sam i saznao da postoji neki klip negde na internetu, kada je već uveliko bio popularan.

Trivija: bit na koji Kale repuje je Missy Elliott feat. Da Brat — Sock it to Me, koji sam ja skinuo sa neta pet minuta pre nego što smo ušli u studio, a potom je isti taj bit koristio i Kesić u svom “Prekidu programa”, kada su igrali u isto vreme Kale i Travolta iz Borče Grede.

Drugi osnivač “Legendi” Lazar Marin Laza, gitarista i prateći vokal benda. Nekada je pevao u horu sadašnjeg “Obilića”, inače “Krsmanca” – odakle je potekla i većina članova ovog sastava. Nekada je bio zaposlen u “Tehnoprometu”, a sada obavlja poslove PR menadžera u “Legendama”.

U našem bloku živi prof. Svetozar Toza Rapajić, profesor emeritus je pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Režirao je prve mjuzikle, pisao knjige i razne radove o muzičkom pozorištu. Između ostalih student mu je bio i Jug Radivojević.

Rođen je 1942. godine u Splitu. Radi na Fakultetu dramskih umetnosti od 1971. godine. Uža naučna, odnosno umetnička oblast: Pozorišna i radio režija. Predmeti: Muzičko pozorište – diplomske akademske studije, Režija muzičkog pozorišta – diplomske akademske studije, Poetika pozorišne režije – diplomske akademske studije. Dekan FDU 1987 – 1991. godine.

Gimnaziju završio u Novom Sadu. Upisao režiju na Akademiji za pozorišnu umetnost 1961. godine, u klasi profesora Vjekoslava Afrića. Kako su ove studije u programu prve dve godine uključivale izučavanje režijskog postupka u sva četiri medija (pozorište, film, radio i televizija), na trećoj godini se opredelio za pozorišnu režiju. Odmah po apsolviranju, 1965. godine primljen u tadašnje Savremeno Pozorište, nastalo fuzijom Beogradskog dramskog pozorišta i Beogradske komedije.

Zvanično diplomirao 1969. godine na Akademiji, koja je u međuvremenu dobila naziv Akademija za pozorište, film, radio i televiziju. Od 1965. Do 1973. stalni reditelj Savremenog pozorišta u Beogradu.

Izabran za asistenta na Akademiji za predmet Pozorišna režija 1971. godine. Od tada do odlaska u penziju 2009. godine neprekidno vezan za Akademiju, odnosno Fakultet dramskih umetnosti. Godine 1979. izabran za docenta, 1984. za vanrednog profesora, a 1989. za redovnog profesora. Bio je u dugom periodu šef Katedre za pozorišnu i radio režiju, prodekan FDU 1977 – 1981. i 1983. – 1987, dekan FDU 1987 – 1991, prorektor Univerziteta umetnosti 1991 – 1998. godine. Predavao je glumu u Baletskoj školi Lujo Davičo 1973 – 1987, dok je predmet Scenska kultura predavao na Univerzitetu u Beogradu (Učiteljski fakultet) i na Univerzitetu u Kragujevcu (Učiteljski fakultet u Jagodini), a glumu na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini 1992 – 2009, odnosno glumu i pozorišnu režiju na Akademiji umjetnosti Univerziteta u Banjoj Luci 2000 – 2009. godine. Po odlasku u penziju 2009. izabran u zvanje profesora emeritusa Univerziteta umetnosti u Beogradu. Dobitnik Statueue Joakim Vujić 2021. godine.

Aleksandar Todosijević, bubnjar i perkusionista, rođen 1970. godine.

Svirao u mnogobrojnim bendovima kao što su: Bad Taste,Goodeyeclosed, Magistar Ludi, Bukvar Bukvar, Darko Džambasov, So Sabi, Kiza bluza bend, Dr.beat, Sabljar (Dža ili Bu), Vrane Kamene. Trenutno aktivan u bendu Vrane Kamene.

U dosadašnjoj karijeri bubnjarsko umeće zabeležio na 8 cd izdanja.

Diskografija:

• Witness of the 1st. Discussion (Silver cross records)
• Bukvar Bukvar – Na palubi obdaništa (Tom Tom music)
• Bukvar Bukvar – Ulitilu (Round records)
• Munje soundtrack (B92)
• So Sabi – Lepo vama, lepo nama (Active time)
• So Sabi – Porque non me queires (Active time)
• So Sabi – Sabura (PGP-RTS)
• Vrane Kamene – Svih ovih godina (Samostalno izdanje)

Pravi heroj našeg bloka, Tomo Buzov.

Čovek koji se žrtvovao za čoveka kojeg nije ni poznavao. Neka nam njegov primer bude uzor da gradimo bolje odnose sa komšijama, da bolje razumemo jedni druge iako ne mislimo isto, da pomažemo drugima. Tomi je postavljena spomen ploča na zgradi u Milutina Milankovića broj 42, u “šestici”.

https://direktno.rs/zivot/337639/tomislav-buzov-boris-dezulovic

Tanasije Uzunović, naš proslavljeni glumac, dragi žitelj bloka 23.

Rođen je u Nišu 25. septembra 1942. godine.

Glumu studirao na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Beogradu. Igrao na beogradskim, novosadskim i niškim pozorišnim scenama.

Član Jugoslovenskog dramskog pozorišta postao je 1967. godine. Od 16. januara 2002. godine bio je u stalnom angažmanu u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Penzionisan je 25. septembra 2005. godine.

POZORIŠNE ULOGE: (izbor)

• Džoni Bojl – “Junona i paun” Š.O’ Kejsija
• Feniso – “Mudra glupača” L. De Vega
• Hamlet – “Hamlet” V. Šekspira
• Razumihin – “Zločin i kazna” F.M. Dostojevskog
• Bogdan – “Jelisaveta kneginja crnogorska” Đ. Jakšića
• Tesman – “Heda Gabler” H. Ibzena
• Kasio – “Otelo” V. Šekspira
• Tuzenbah – “Tri sestre” A.P. Čehova
• Petar Verhovenski – “Zli dusi” F.M. Dostojevskog
• Jezdimir Kuštrimović – “Ruženje naroda u dva dela” S. Selenića
• Suslov – “Na letovanju” M. Gorkog
• Alibeg – “Devojka modre kose” V. Ognjenović
• Benka – “Nižinski” – M. Popovića
• Agamemnon – “Troil i Kresida” V. Šekspira
• Paša – “Cincano za Smiranovu” Lj Petruševske
• Kara Zaim – “Derviš i smrt”, Meše Selimovića
• Zarija Vučić – “Velika drama” S. Kovačevića
• Otac /Stric Petar/ Narednik Seva – Igrajući žrtvu, O. i V. Presnjakova
• Muškarac – “Muke sa slobodom” V. Ognjenović)
• Rudolf Štal – “Zečji nasip” S. Kovačevića
• Kadmo – “Bahantkinje” Euripida
• Otac Gerasim – “Kanjoš Macedonović”, V. Ognjenović
• Vojvoda od Glostera – “Henri VI” V. Šekspira…

Ostvario je više zapaženih uloga u TV-dramama i fimovima: “Koraci kroz maglu”, “Jad”, “Devojački most”, “Trener”, “Čovek koga treba ubiti”, “Šta je s tobom Nina?”, “Lager Niš”, “Atoski vrtovi”, “Kosovski boj”, “Sabirni centar”…

Igrao je, pored Vinsenta Pereza u filmu “Skandal u rimskoj banci” ( Stefan Reali).

Tumačio je uloge u brojnim TV serijama – “Gorki plodovi”, “Moj rođak sa sela”, “Miris kiše na Balkanu”, “Poslednja audijencija”, “Tragom Karađorđa”, “Aleksa Šantić”, “Povratak otpisanih…

Dobitnik je više nagrada, među kojima se posebno izdvajaju Oktobarska i Sterijina nagrada, Pečat Narodnog pozorišta, koji se po odluci upravnika, dodeljuje povodom posebnog doprinosa životu i radu Narodnog pozorišta (2021)…

Zoran Čalija, slikar čiji je atelje u bloku 23, a park pored je bio mesto za izložbe i umetničke radionice na otvorenom koje je organizovao i nekoliko grafita znamenitih ličnosti još krase ovaj deo bloka.

Zoran je rođen 14. juna 1963. godine u Skoplju. Fakultet likovnih umetnosti završio je 1988. godine u Beogradu gde i danas živi i stvara. Od 1989. godine, član je udruženja likovnih umetnika Srbije. Scenografijom se bavi od 1983. godine. Osnivač dečijeg pozorišta u domu za nezbrinutu decu “Jovan Jovanović Zmaj” od 1989–2003. godine, gde je osnovao pozorište “Čarlina”, slikarski atelje, galeriju, zoološki vrt. Reditelj je više pozorišnih predstava i osnivač pozorišnog teatra “119”. Pokretač niza humanitarnih akcija po domovima za nezbrinutu decu, za decom izbeglicama iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, decom ometenom u razvoju, sa decom u enklavama na Kosovu i Metohiji. Osnivač humanitarne aukcije “Zvona Metohije”. Aktivno izlaže od 1993. godine do danas u Srbiji i inostranstvu.

Do sada imao preko 20 samostalih izložbi i više od 100 grupnih izložba kao i slikarskih kolonija. Uporedo sa liokvnom karijerom ostvario je više desetina profesionalnih scenografija i 23 režije. Od 1989. godine, član je Udruženja likovnih umetnika Srbije, a od 2013. godine, član udruženja likovnih umetnika Makedonije. U statusu slobodnog umetnika je od 1994. godine.

Ljiljana Perović je sa šesnaest godina iz Sarajeva došla u Beograd.

Tada je i počela njena manekenska karijera.Ljiljana je važila za jednu od naših najlepših manekenki 70-ih godina a slobodno možemo da kažemo da bi i danas mogla bez problema da bude glavna zvezda na svim modnim pistama.

Iz braka sa glumcem Irfanom Mensurom ima sina Filipa.

Mladi umetnik iz bloka 23. Njegov rad krasi i zid osnovne škole “Laza Kostić”. Dušan Krtolica, poznat kao DinoBoy.

On je šesnaestogodišnjak iz Beograda koji svojim crtežima očarava svakog ko ih vidi, i to još od svoje druge godine. Sa pet godina je nacrtao svoju prvu enciklopediju, u 9. godini imao svoju prvu izložbu, a 2017. godine je objavljena “Enciklopedija praistorijskih bića” koju je Dušan sam oslikao i napisao tekst i to samo samo 14 godina!

Dušan poseduje redak i gotovo neverovatan slikarski dar, od svoje četvrte godine pohađa školu slikanja i crtanja kod akademskog slikara Zorana Čalije.

“Uvek sam voleo životinje, tako se i rodila ta ljubav prema pisanju i crtanju. Roditelji su mi kupovali enciklopedije, a ja sam jednu od 600 strana pročitao za samo nedelju dana. Nije što sam pročitao, nego sam i zapamtio. Fascinirale su me slike iz enciklopedija, pa sam ih u početku kopirao. Hteo sam nekako da doprinesem”, ispričao je ovaj mladi umetnik.
Njegovi radovi su objavljeni u preko 250 umetničkih grupa u svetu. Na poziv iz Hong Konga, našao se među deset najperspektivnijih mladih umetnika iz celog sveta, čiji su radovi oslikani na vozilima koja kao pokretne galerije kruže ulicama ovog grada u cilju približavanja umetnosti građanima.

Sa samo četiri godine znao sve periode istorije, teorije o nestalim dinosaurusima, mnogobrojne životinjske vrste i njihove podele.

“Osim što sam voleo da crtam, moja velika ljubav je i čitanje. Pročitao sam veliki broj enciklopedija o životinjama i praistorijskim bićima i zapamtio ogromnu količinu informacija i podataka o njima. Tako sam poželeo da i sam napravim svoju sopstvenu eniklopediju koja će biti spoj svega onoga što najbolje znam”, izjavio je Dušan.

Dušan svakog dana crta po nekoliko sati dnevno, a najzanimljivije je to što sve crta po sećanju. “U glavi već imam sliku životinje koju želim da nacrtam, pa ne moram da gledam (na slici) kako ona zaista izgleda.”

Njegov neizmerni talenat i radove možete pratiti i preko Fejsbuk stranice Dušan Krtolica – DinoBoy.

Daliborka Stojšić je srpska pevačica, glumica, voditeljka, književnica i bivša Mis Jugoslavije koja je popularnost stekla krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20. veka kao jedna od članica grupe “One i oni”. Rođena je 1944. godine u Ćupriji. Sa suprugom Branimirom Đokićem živi u Beogradu.

Daliborka je još kao studentkinja Filološkog fakulteta u Beogradu postala javna ličnost. Godine 1968. izabrana je za Mis Jugoslavije, a time su krenuli angažmani na filmu i televiziji, kao i muzička karijera. Prvo filmsko ostvarenje u kome je igrala bio je kratki film Dejana Đurkovića pod nazivom “Presađivanje osećanja” iz 1969. godine. Od tada do 1980. godine Daliborka je glumila u televizijskim serijama “Obraz uz obraz”, “Pravdo budi lijepa”, “Sviju srca miljenici”, “U vaše zdravlje” i drugima.

Uporedo sa glumačkom, gradila je vrlo uspešnu muzičku karijeru. Prvu singl ploču pod nazivom “Luda sam zbog vas” objavila je 1968. godine. Nakon toga su usledile još dve singlice, a potom je zajedno sa Lidijom Kodrič, Minjom Subotom i Slobodanom Bobom Stefanovićem osnovala grupu “One i oni”, koja je predstavljala pandan švedskoj grupi ABBA.
Boba Stefanović je brzo napustio grupu, a zamenio ga je zagrebački muzičar Žarko Dančuo, za koga se Daliborka kasnije i udala. Zajedno su snimili pet ploča. Kada se grupa raspala, Daliborka Stojšić je nastavila samostalnu karijeru, te do 1996. godine objavila tri albuma i nekoliko singl ploča. Nakon toga se povukla iz javnog života i posvetila književnosti. Objavila je dve zbirke pesama pod nazivom “Lutka koja govori” i “Vuk samotnjak”.

Daliborka Stojšić je rođena 1944. godine u Ćupriji. Njena baka je poreklom Čehinja, a deda ju je upoznao tokom stručnog usavršavanja u Pragu. Po završetku osnovne i Srednje muzičke škole Josip Slavenski dvoumila se da li da upiše hemiju, i nastavi stopama svog dede ili da po uzoru na drugog dedu postane inženjer.

Za sve sladokusce i ljubitelje šlagera. Ova pevačica svojim glasom krasi i naš blok. Nena Ivošević.

Rođena je u Karlovcu. Završila je Višu vojno medicinsku školu u Zagrebu. Na takmičenju u zagrebačkom varijeteu “Prvi pljesak” osvojila je prvo mesto ispred Tereze Kesovije i Ane Štefok. Nakon toga odlazi u Beograd. Tako je sve počelo.

Ceo radni vek radi na VMA i VMC u Beogradu a u slobodno vreme snima za RTS, Diskos, Jugoton, Beograd Disk. Učestvuje na nekoliko festivala zabavne muzike gde osvaja nagrade stručnog žirija za interpretaciju i Estradnu nagradu Srbije.

Snimila je četiri albuma i desetak singl ploča na kojima je u modernijem aranžmanu otpevala i neke poznate pesme za koje je tekstove koji se mogu nazvati i pravom poezijom napisala uglavnom sama radeći sa odličnim aranžerima (S.Kalođera, Z.Skerl, S.Marković).

Najveći hitovi su joj “Oči crne oči lažne”, “Piši mi” a tekstove su pored nje pisali i Arsen Dedić i Đorđe Marjanović.

Snimila je pjesmu “Komandant Sava”, “Konjuh planino” koje su se našle u istoimenim filmovima i kojih se svi sećamo. Volela je i narodnu izvornu pesmu pa je tako uz pomoć Nikice Kalođere na svoj način donela numeru “Još ne sviće rujna zora”.

Darko Lukić ima 44 godine i podužu karijeru u marketingu i prodaji. Našeg komšiju ističemo jer se takmiči u sportskoj disciplini IRON MAN.

Danas iza sebe ima istrčanih mnogo polumaratona , 19 maratona (42.2km), 10 polu-Ironman triatlona (113km) i 2 Ironman triatlona (226km).“ Tih 226 km je ustvari 4km plivanjem, 180km biciklom i 42.2km trčanjem – i sve to na 37C!

Radio je u kompanijama poput Henkela, gde je više od 8 godina bio regionalni direktor marketinga, zatim Nestlea, ING Bank-a i drugih, a u poslednje dve godine i u konsaltingu. Osnivač je Agencije za menadžement i marketing konsalting, a privatno je sportista – maratonac i triatlonac sa titulom „Ironman“.

„U životu i poslu je najvažnije biti u potpunosti posvećen stvarima koje voliš i radiš – uspeh je nešto što dolazi kao rezultat posvećenosti. Uspeh je kada zamisliš određeni cilj, koji izgleda potpuno neostvarivo kada prvi put razmišljaš o njemu, a onda ga i ostvariš“, priča Lukić za BIZLife. „Postoji ona izreka „Ako te snovi ne plaše, onda ne sanjaš dovoljno velike snove“. Upravo u tom kontekstu, uspeh je kada postaviš cilj koji je daleko van tvoje zone komfora, tj pre je u zoni panike – poput osnivanja sopstvene firme (nakon 20 godina rada u korporacijama) ili da u jednom danu pređeš 226km (a do pre par godina se nikada nisi bavio sportom) – i onda posvećeno i naporno radiš i učiniš da cilj postane realnost. To je uspeh – dokazati sebi da ništa nije nemoguće – što je ujedno i slogan „Ironman“ triatlona „Impossible is nothing““, kaže on.

Njegovo bavljenje sportom počelo je 2010. godine, kako zbog stresa na poslu, tako i stresa u porodici (zdravstvenih problema dece). „Dogurao sam do 120 kg težine (visok sam 185cm). Neko od stresa mršavi, a ja sam jeo sve više i više i gojio se. Svemu ovome je značajno doprineo prestanak pušenja, koji je i podstakao gojaznost, koja se tokom vremena raznim stresnim situacijama ubrzala. Posle sistematskih pregleda, sa 36 godina bio sam u prilično lošem stanju sa još mračnijom perspektivom“.

„Jasno je bilo kao dan da je bila neophodna radikalna promena – kao prvi korak sam krenuo sa nutricionistom i dijetom, tj. vođenjem računa o ishrani i tokom 2 godine sam skinuo oko 25 kilograma. Polako, uz dijetu sam počeo da šetam i rekreativno vozim bicikl. Kada sve ovo više nije davalo rezultata na skidanje kliograma, odlučio sam da počnem da trčim i tako napravim novi stres za organizam, koji će ujedno i biti naredni korak u skidanju kilograma. Međutim, u toj borbi sa kilogramima dogodilo mi se prvo trčanje, a ubrzo zatim i triatlon“, priča Lukić i dodaje da je nezaustavljivo jurio od izazova do izazova i stalno sebi podizao lestvicu.

„U jednom trenutku, između svih ovih izazova koje osvajate, shvatite da ste se uz pomoć sporta i pozitivnih ljudi koje ste kroz njega upoznali, transformisali i na ličnom planu, i da ste uprkos svim životnim i profesionalnim izazovima postali pozitivna i optimistična osoba, koja sa žudnjom isčekuje buduće životne i sportske izazove“, kaže Lukić i zaključuje da je tako sport danas postao neizostavni deo njegovog privatnog, ali i važna potpora poslovnom životu, bez koga jednostavno ne bi mogao više ni da zamisli sopstvenu svakodnevnicu.

Dejan Ćosić, pevač, a naš komšija iz petice. Pored pevanja on je jedini češljista u Srbiji, jasnije, svira u češalj.. Sigurno se sećate njegovog nastupa na X faktoru.

Dejan Ćosić zvani Džozef ima 45 godina. Po zanimanju je pekar, ali se tim poslom najmanje bavio, mada je radio i kao kuvar. Dugogodišnji je član benda “Eklipsa” sa kojim nastupa po klubovima ali i na prekookeanskim brodovima.

Za sebe kaže da je jedini “češljista” koji se profesionalno bavi muzikom u Srbiji. Bio je dugogodišnji menadžer u više klubova i restorana i pokretač je mnogobrojnih humanitarnih koncerata.

Ima sina Mateju i ćerku Laru. Najveća želja mu je da ostavi nešto iza sebe u muzici. Upravo je objavio svoj novi singl “Baby šta mi radiš ti”.

Goran Šobić Sirano je rođen 22.09.1969. godine. Od svoje sedme godine živi u bloku 23.

Vođa je hard rock grupe „Zid Mortal“ sa kojom je objavio tri albuma „Iskon“2001. god. „Svemir i ljudska glupost“ 2004. god. i „Monopol i riziko“ 2018. godine. Goran je kompozitor i tekstopisac većine pesama. Nastupali su na EXIT-u, Belgrade beer fest-u, Zaječarskoj Gitarijadi, kao predgrupa Riblje Čorbe, na koncertima u okviru Karavana Radija 202, Tuzla wave festivalu i na mnogim drugim autorskim i humanitarnim koncertima.

Pesnik je i objavio je tri knjige pesama „Ovde ko uđe ne izlazi živ“ 2006. god. „Berger je kriv“ 2009. god. i „Šamar“ 2020. godine. Promociju druge knjige je organizovao u velikoj Sali SKC-a na kojoj su mu gostovali Bora Čorba, Aca Seltik, Woodoo Popeye, Miki Perić  i drugi.

Predsednik je Asocijacije za očuvanje i unapređenje rock’n’roll kulture NEKI ROK i urednik najstarijeg rock portala u Srbiji na adresi www.nekirok.com. Osim rock muzikom koja je produžena ruka za ostvarivanje ciljeva asocijacije bave se promocijom kvaliteta života. Promoter je mnogih akcija kao što su bile „Igraj za život droga ne“, „Za život bez oružja“, ORCA-da ih ne okrznu, JAZAS, Astra i mnogih drugih.

Goran koristi pseudonim Sirano od kada je bio autor i voditelj radio emisije „Džiterbag“ na ekološkom radiju Bandini. Emisija je imala 98 emitovanja na temu ljubavi i rock’n’roll-a.

Bio je menadžer raznih izvođača, između ostalih Woodoo Popeye, FEUD, ZAA, Crveni vetar i dr.

Muzički urednik je u izdavačkoj kući „Take it or leave it“ najstarijem nezavisnom izdavaču u Srbiji.

Boban Petrović (Kruševac, 19. jul 1957 — 27. septembar 2021) bio je jugoslovenski i srpski košarkaš. Igrao je na pozicijama krila i krilnog centra. Petrović je igrao za Partizan od 1976. do 1985. godine. U dresu Partizana je osvojio dva međunarodna Kupa Radivoja Koraća (1978, 1979), dve titule nacionalnog šampiona (1979, 1981) i jedan Kup SFRJ (1979). Sa 3.618 postignutih poena na 273 utakmice, Boban Petrović je deseti najbolji strelac u istoriji kluba.

Igrao je još i za ljubljansku Olimpiju, kruševački Napredak, francuski Rems, špansku Manresu i belgijski Haselt BT. Sa seniorskom reprezentacijom Jugoslavije je osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu 1981. u Čehoslovačkoj i bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu 1982. u Kolumbiji. Igrao je i na Evropskom prvenstvu 1985. u Zapadnoj Nemačkoj kada je nacionalni tim zauzeo sedmo mesto.

Svi ga znamo kao Zeku, neki su uživali uz njega na klupskim svirkama, a mi ga izdvajamo zbog rada u rok bendu Fen-X i hitu ljubav traje dugo.

Na domaćem estradnom nebu postoje mnoge zvezde i zvezdice, od kojih malo ko traje na isti način i sa istom energijom kao Zoran Zec – Zeka. Razlika između njega i drugih je u tome što već dve decenije publiku gleda u oči.

Tako beogradski splavovi i kafane odavno poznaju Zekine akorde kojima publiku diže u nebo kada se sa njega spusti noć. Mada je svojevremeno imao megahit “LJubav traje dugo”, Zec je ostao estradni osobenjak i po tome što je uvek više voleo neposredan kontakt sa publikom. Gotovo da nema žitelja glavnog grada koji bar jednu burnu noć nije proveo uz junaka ove priče na bini. Dugo je upravo Zeka razlog što toliko stranih turista u ovom gradu traži noćni provod i nezaboravne trenutke upravo na gradskim splavovima.

Ovoga puta Zec je iznenadio i publiku i, reklo bi se – samog sebe. Napravio je dve nove kompozicije, “Pusti brate”‘ i “Ubi me vino”, i sa njima rešio da se pojavi u javnosti.

On ima dva meeetra! Dejan Gvozden i bend „Kristali“. Dejan je živeo u “šestici”. U Kristalima je svirao i Željko Markuš koji je iz “sedmice”. Išli su u našu školu. Danas Željko ima bend Pacifik a Gvozden gradi pored Kristala i solo karijeru. Dizajn omota prvog albuma je uradila naša komšinica, koju smo takođe pominjali, Goranka Matić.

Bend je formiran u januaru 1993. godine od strane basiste i vokaliste Dejana Gvozdena, gitariste Željka Markuša, koji je radio bluz i rok muziku i nastupao po

beogradskim kafićima i klubovima. Do trenutka kada je bend predstavio svoju prvu hit pesmu Dva metra, čiji je muzički video režirao Milutin Petrović, već su predstavili novog basistu Milana Popovića, ostavljajući Gvozdena kao vokalistu. Bend je dodatno proširen dolaskom tromboniste Nenada Potija, koji je svirao za Del Arno Band. Prvu studijsku pesmu O kako si lepa objavili su na L.V.O kompilaciji Akademija vol. 1, 1993. godine i živu verziju iste pesme, koja je snimljena u beogradskom klubu Prostor, 9. februara 1994. godine. Pesma se našla i na kompilaciji Gruvanje vol. 1.

Debi album Kristali izdat je pod okriljem izdavačke kuće L.V.O 1994. godine, a na njemu su gostovali frontmen Ajzberna Nemanja Kojić Kojot (trombon), Vladimir Lešić, Đorđe Basović (klavijature) i član benda Dža ili Bu Aleksandar Mitanovski, koji je gostovao sa gitarom na pesmi Emili. Album je snimljan u studiju kluba Akademija, od marta do juna 1994. godine, a producirali su ga Goran Živković Žika i Rodoljub Stojanović, dok je dizajn radila Goranka Matić.

Poznate pesme sa albuma bile su Dva metra, O kako si lepa, Znam i Osmi dan.

Karakteristika benda Zid Mortal, vezano za naš blok, je da su sva četiri člana prve postave, Nenad Šobić – bubanj, Goran Šobić – gitara, Slaven Stevanovski – bas i Bratislav Vasilić – gitara i vokal, bili iz bloka 23, preciznije iz „petice”.

Zid Mortal označava zid koji nas podseća da je život ograničen i samim tim vredan. Prvi album „Iskon“ objavljuju za ITMM 2001. godine. Spot singlovi sa ovog albuma su bili „Mislim na tebe“, MIM i „Ja ne želim“. Drugi album „Svemir i ljudska glupost“ objavljuju za „One records“ 2005. godine. Spot singlovi sa ovog albuma su bili „Povedi me“, „Nikad više“ i „ Blajt“.

Treći album pod nazivom “Monopol i riziko” objavljuju 2018. godine za najstarijeg nezavisnog izdavača “Take it or leave it”. Sa još uvek aktuelnog albuma objavili su sedam spotova za pesme „Pet minuta sam”, „Ovo je moj grad“ (gost Nikola Demonja), „Volja“ (gost Vidoja Božinović Džindžer), „Svet koji je prodao čoveka“, „Animal planet“, „999“ (Milena Trigger) i nedavno objavljen spot za pesmu „Čovek i drvo” (gost Robert Perić FEUD).

Poslednji album i sve spotove možete poslušati i pogledati na sajtu www.zidmortal.com.

U svojoj 25-godišnjoj karijeri svirali su mnogo samostalnih koncerata, nastupali su na festivalima “Exit”, “Beer fest”, “Zaječarska gitarijada”, sa radijom 202 više puta po Srbiji i na Trgu Slobode a bili su predgrupa bendu Riblja Čorba na Ušću i kasnije na koncertima po Srbiji. Danas bend nastupa u novom sastavu, braća Šobić su u bendu samo što Nenad sada svira gitaru i peva.

Još jedan naš komšija se bavio muzikom – Ivan Jakovljević Icko. Bend čiji je frontmen i autor pesama se zove Dž!Dž! Bio je predsednik udtuženja “Manekeni BIGZ-a”, koje se bavilo snimanjem albuma, izdavanjem albuma i organizovanjem svirki. Trenutno je osnivač Udruženja za razvoj i promovisanje frizbija „Frizbijak” koje organizuje takmičenja u ovom interesantnom sportu širom regiona.

Članovi benda Dž!Dž! su Ivan Jakovljević (gitara i vokal), Srđan Stojanović (violina i vokal), Anica Žunic (vokal), Nebojša Banaj (bas gitara), Zlatko Košanin (gitara, vokal), Siniša Stojanović (bubnjevi) i Igor Kaufman Hofman (ton majstor i efekti). Tekstove za njihove numere pišu Ivan Jakovljević i Siniša Stojanović – Sinister, pesnici i muzičari koji su aktivni članovi sastava, a česti učesnici festivala i treninga poezije.

Beogradski bend „Dž dž„ objavio je ovih dana debi album „A onda stanem i razmislim”. Prvi singl sa albuma je numera „James Brit”, za koju članovi benda kažu da je himna svakodnevnog (anti)heroja u raljama kapitalizma. Inače, ovaj interesantan bend nastao je 2005. godine, a svira eklektični avangardni rok. Prvi maksi singl sa pet pesama objavili su 2007. godine kao autorsko izdanje koje su delili fanovima na koncertima. Bend ima i bogatu arhivu snimaka sa koncerata, pošto se snima skoro svaki nastup, a spisak koncerata je prilično dugačak i na njemu se nalaze skoro svi sadašnji i neki bivši beogradski klubovi, zatim „Jelen pivo festival” i nastup ispred sastava Happy Mondays, takođe tu su i svirke u drugim gradovima širom Srbije, ali i u regionu.

Sa novog albuma, koji je trenutno u pripremi, objavili su dva singla, “Gluvi dan” i “Buđenje”, koji su ostavili odličan utisak na kritičare i slušaoce, a i dospeli na prva mesta regionalnih top lista.

Instrumenti za poslednji singl “Geto” su snimljeni u studiju P3 u Bigzu, dok su vokali snimljeni u studiju ReSound. Mix i produkciju singla je uradio Nebojša Petrović (studio ReSound). Tekst i muziku potpisuje Ivan Jakovljević, a aranžman DŽ!DŽ! bend. Pogledajte ovaj spot o našim danima, link je u komentaru.

Bend Trnje. Jedan mladi bend sastavljen od iskusnih i poznatih nam komšija: Luka Rašković, Ivan Ivanovski, standardno Saša Otašević i Vladimir Bejin a uz njih u njihovom spotu za pesmu “Mile Bereta” pojavljuje se i naš komšija Dejan Pjevljakušić.

U martu 2015. Igor Pašalić i Luka Rašković formirali su punk rock grupu i uradili nekoliko pesama, a da ime bendu još nisu imali. Nazvali su se TRNJE posle “Nema izlaza” i još tri autorske pesme.

Ako su inspiraciju pronašli u latinskoj izreci “Preko trnja do zvezda”, u nepune dve godine postojanja zaista su pokazali odlučnost da napornim i intenzivnim radom dođu do rezultata koji će ih izdvojiti iz mase novih bendova. Prvi je bio – nagrada publike na Beogradskom autorskom rock festivalu (BARF 2015). Tokom te 2015. uradili su dovoljno novih pesama sa standardnom buntovničkom punk-poetikom (”Probudi se”, ”Nemam ja ništa s tim”, ”Kaži mi kaži”…), pa su početkom naredne godine ušli u studio i snimili prvi album ”Bes u Beogradu”, kao četvorka u kojoj su bili osnivači benda Igor Pašalić (gitare) i Luka Rašković (bas i vokal), te Saša Otašević i Vladimir Bejin.

Saša i Vladimir nisu ostali u ekipi i zamenili su ih Ivan Ivanovski (gitare) i Marko Ilić (bubanj).

Pored stalnih klupskih svirki, Trnje je nastupilo na koncertu “1000 muzičara za promene” u Udruženju rock muzičara Srbije i na festivalu Golubac Rising.Za Trnje je 2017. godine bila veoma uspešna. Osvojili su prvo mesto na Velikogradištanskoj gitarijadi. Učestvovali su u albumu “Music is Great – Influences” koji je organizovala ambasada Velike Britanije u Beogradu (povodom 180 godina diplomatskih odnosa Srbije i Velike Britanije). Pored mnogobrojnih nastupa, bend TRNJE je 2018. godine snimio nove pesme za svoj naredni album i objavio spot za pesmu “Mile Bereta”. Muzika je snimljena, već tradicionalno, u studiju “Mašina 23” kod producenta Saše Otaševića, a tu je delom sniman i spot za koji je zaslužan Dušan Čavić iz “Ciklotrona”. Glavnog junaka, Mileta Beretu, i njegov karakter nam je dočarao Dejan Pljevljakušić uz pomoć njegovih prijatelja iz ragbi kluba. Tekst i muziku potpisuje Ivan Ivanovski, a ostatak benda zajedno sa njim potpisuje aranžman.

Luka igra na poziciji lajnbekera u ekipi američkog fudbala “Plavi Zmajevi Beograd – Blue Dragons Belgrade” i prvaci su regionalne Balkanske lige dve godine za redom, za sezonu 2020-2021 i 2021-2022.

Još jedan bend koji ćemo predstaviti u ovom nizu – Pogonbgd.

Ovaj sastav čine Dimitrije Bolta (bas), Marko Građin (gitara), Vladimir Bejin (bubanj) i Saša Otašević (gitara, vokal), a trojica članova su žitelji našeg bloka.

Bend postoji od 2004. godine, ime benda je izgra reči, može se čitati kao Pogon bgd (bgd – Beograd) ili Pogo (punk ples/šutka) nbgd (Novi Beograd – deo grada iz kog potiču članovi benda). Na početku bend je svirao obrade domaćih i stranih punk klasika, da bi već tokom 2006. nastale prve autorske stvari.

Prvi album “U samoodbrani” Pogon je objavio 2011. godine, odmah potom, 2012. objavljen je i drugi album “Moji heroji”. Bend je skrenuo pažnju na sebe iskrenim i jakim tekstovima i prepoznatljivom energijom na live nastupima.

Početkom 2017. godine objavljen je treći album “Pogonophobia”, na kom je poseban gost bio legenradni bluz muzičar Dragoljub Crnčević Crnke. Svoju biografiju bend je 2019. godine dodatno obogatio prvim singlom Armija. Nedavno su objavili novi singl Blok rok.

Radoslav Ćebić rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S.

U “Vreme” je došao 2006. godine, kada je u okviru “Vreme Filma” radio montažu TV serijala “Jedinica”. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova “Pad Krajine” (2007), “Atentat na Đinđića – Medijska pozadina” (2008), “Bombardovanje” (2009) i “Peti oktobar – Konačni obračun” (2010). U filmskoj produkciji “Vremena” sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima “Heroj 1914” (2014) i “Apis” (2020).

Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 “Vremenovih” emisija “Zumiranje”. Nedeljniku “Vreme” dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine.

Radoslav Ćebić tragično je nastradao u petak 1. maja 2020. godine u ranim jutarnjim časovima.

Rođena je u Beogradu 29.08.1949. god.Reč je o ženi čije se partije i dan danas pamte, jedna je od najboljih košarkašica svoga vremena.  Od 1964. nastupala je za Košarkaški klub “Bosna”, Sarajevo, sa kojim je osvojila prvenstvo (sezona 1973/74) i Kup (1976/77) SFRJ.

Od 1968. bila je član reprezentacije SFRJ, za koju je odigrala 150 utakmica. Učestvovala je na Letnjim olimpijskim igrama 1980 u Moskvi, kada su jugoslovenske košarkašice zauzele treće mesto. Bila je najbolji strijelac na ovom takmičenju. Sa reprezentacijom je osvojila zlatnu, srebrnu i bronzanu medalju na balkanskim šampionatima, a učestvovala je i na dva evropska prvenstva.

Bila je kapiten trofejne generacije košarkašica Bosne, za koju je upisala oko 600 nastupa, trener te ekipe bio je njen suprug Čedo Đurašković. Proglašena je dva puta za najbolju sportistkinju SR Bosne i Hercegovine, 1975. i 1977. godine.  Godine 1980. prešla je u ŽKK “Budućnost”, Titograd, koji je 1982. ušao u Prvu saveznu ligu. Tu je i okončala svoju klupsku karijeru. Osim u Sarajevu, Beogradu i Podgorici (tada Titogradu), deo života provela je u kanadskom gradu Kalgariju. U Kanadi je stekla novo iskustvo i bila je uspešan trener (1996-2006) tamošnjeg tima “Kalgari rolere” koji se takmičio u ligi košarke u kolicima. Sa ovim timom je pet puta zaredom bila prvak Kanade (1996-2001) i proglašena je trenerom godine (2002).

Nosilac je Majske nagrade Saveza organizacija za fizičku kulturu (SOFK) BiH, Zlatne plakete Košarkaškog saveza Jugoslavije i Medalje zasluga za narod. Zaslužni je sportista SFRJ. Dobitnica je nacionalnog priznanja od strane Vlade Republike Srbije za ostvarene vrhunske sportske rezultate.

Milan Dozet, naš komšija, je bivši srpski košarkaš rođen u Gospiću 12. maja 1979. Igrao je na poziciji krila.

Ponikao je u Partizanu, bio je deo Partizana u sezoni 1997/98. kada je izboren plasman na fajnal for Evrolige u Barseloni. Sa Partizanom je bio prvak Jugoslavije 1997. Zatim je igrao za Zemun i Slogu dok 2001. nije potpisao za Crvenu zvezdu. Sa Crvenom zvezdom je u decembru 2003. osvojio Kup Radivoja Koraća, a pored toga je igrao na fajnal-foru Jadranske lige u sezonama 2002/03. i 2003/04. Usledio je nakon tri godine potpis za Vojvodinu, a ubrzo i inostrani angažmani: Kijev, Proteas AEL i Apoel. Sa ekipom Kijeva je osvojio Kup Ukrajine i osvojio drugo mesto u prvenstvu Ukrajine. U sezoni 2007/08. igra za grčki Panelinios, a nakon toga odlazi na Kipar, gde u sezoni 2008/09. sa AEL-om iz Limasola osvaja Kup Kipra. Proveo je i sezonu 2009/10. na Kipru, samo što je nastupao za APOEL sa kojim je osvojio prvenstvo Kipra.

Na ove prostore se vratio 2010. i zaigrao za Igokeu. Osvojio dvaput prvenstvo Bosne i Hercegovine, a jednom kup. Odigrao je i sezonu 2013/14. u Igokei, osvojio još jednu titulu prvaka BiH, nakon čega je odlučio da završi igračku karijeru. U februaru 2016, Igokea je Dozetov dres sa brojem šest povukla iz upotrebe i podigla ga pod svodove dvorane u Laktašima.

Igrao je i za reprezentacije Jugoslavije i Srbije i Crne Gore, u Italiji je 1998. osvojio Evropsko prvenstvo za igrače do 20 godina, a 2005. u Izmiru bronzu na Univerzijadi.

Milan Dozet je novi sportski direktor KK “Crvena Zvezda”. Do sada je bio član skupštine kluba, ali i direktor mlađih kategorija crveno-belih.

Madam Piano, rođena kao Ljiljana Rančić, srpska je pop, etno i džez-pevačica koja je bila aktivna u periodu od 1991. do 2003. Jedno vreme je živela u “devetki”.

Već odmalena je naučila da svira violinu i pokazivala je zanimanje za muziku. Prvi nastup je imala 1991. sa Anom Sofrenović. Godine 1993. pobedila je na festivalu Beogradsko proleće sa pesmom Sanjam. Na izdanju Beogradska džez scena 1993, objavljenom 1994, sarađivala je sa Borisom Bunjacem i Dejanom Škopeljom. Godine 1997, sa tadašnjim suprugom Dejanom Škopeljom objavila je svoj debitantski album Predeli. Na albumu je snimila obradu pesme “Yellow Flower” Lorine Maknit. Sarađivala je sa bendom Ortodoks Kelts na pesmi Galija. Godine 1998. učestvovala je na festivalu Pjesma Mediterana sa pesmom Moj jasmine u duetu sa Borom Dugićem. Drugi album,Zemlja čuda, izdala je 2001. Na albumu su učestvovali i Bora Dugić, Franko Masi i Raul Alberto Dijas. Pesma Eternal Love, koju je snimila sa italijanskim pevačem Frankom Masijem je postala veliki hit. Njen sledeći album, Priče iz davnina, ima etno zvuk i snimljen je u saradnji sa grupom Teodulija, basistom Brankom Isakovićem i Borisom Krstajićem. Gosti na albumu su bili Ružica Čavić, Marija Mihajlović, Predrag Cune Gojković, Oliver Njego i drugi.

Povukla se 2003. sa muzičke scene ističući da je javni život opterećuje. U jednom intervjuu je 2011. istakla da priprema novi album. Sada radi kao profesorka džez-pevanja u Srednjoj muzičkoj školi Stanković, kao i u školi Petra Jelića “Kulturno sklonište” u Novom Sadu.

Bila je udata za tadašnjeg kolegu Dejana Škopelju, člana bendova U škripcu i Babe. Sa njim je dobila ćerku Lunu. Sada je udata za Marka Nedeljkovića i sa njim ima sina Luku.